Konj

Prije par nedelja ostavih komentar, zapravo pitanje, na blogu neke budaletine koja je ubrzo postala glavni bauk na mojblog.rs. Ispovaljivao se toliko da je to neopisivo. Pola sata poslije komentara moj proxy je bio potpuno "udavljen" DOS napadom. Utvrdio sam da sve dolazi iz češkog brancha ugledne kompanije. Moj admin mi pošalje podatke i ja mu ne razmišljajući uzvratim istom mjerom. Žalio se i kukao kako mu je pao sistem, pa sam mu u postu skrenuo pažnju da sam mu flashirao router i promijenio IP adresu. Mislio sam da je budali to dovoljno, ali očigledno nije. Evo sad vidim pravi mi override spoofing s adrese drugog provajdera. Nemam živaca da se dalje bakćem s takvim glupostima, a vrijeme mi treba za važnije stvari. Ako mi blog opet padne na pamet, pisaću ga negdje drugo. A ovo neka stoji, kao što stare crno bijele fotografije u limenoj kutiji od keksa, podsjećaju na sretna vremena kad smo imali idiotske frizure, ružne cipele i šašava pantalone. Bilo mi je drago da sam se družio s vama. Mnogo sreće i uspjeha svim vama dragim prijateljima želi Zoran.

Proveli smo 4 dana na Kopaoniku. Onako penzionerski setali, zezali se. Ove godine dogovor je bio da se na skijanje ide u Finsku, ali propade pa cemo u Soci na Crnom Moru, tj. na terene buducih zimskih olimpijskih igara.

Danas mi bas pade na pamet nesto, nakon mnogih druzenja na Kopaoniku. Najveca razlika, zapravo najuocljivija razlika izmedju nasih djevojaka i Engleskinja je u tome da su nase djevojke, uopste zene, kudikamo vise obrazovane. I zato su, neke naravno, ne sve, nekako nakurcene i napucane. Sta ce im to pojma nemam, ne bas zenstven stav.

Danas svratili u Kolarac da pobjegnemo od hladnoće. Pita konobarica: Šta će te? Gile: Dajte nam četiri vruće čokolade. Konobarica: A hoćete li sa šlagom? Gile: A šta, to se sad pije sa šlagom? Konobarica: Pa da, piju neki. Gile: A jel imate rakiju s ribanom korom od lubenice. Konobarica: Nemamo, nema lubenica. Gile: Ništa, samo pitam.

A što trgovci deru!!! To nema nigdje. Gledam neke dripačke Skechers patike. U Londonu su €29.99, a ovdje €79.00. Pa stvarno!?!?!?! Ili tip valja TV cards za PC i to analogne za €45.00. Definitivno će neki trgovci u Beogradu da u narednoj inkarnaciji budu novogodišnji prasići.

Dakle, uopšte nije dosadno, a to je najvažnije.

Ja i Valerija ležimo u krevetu u kumovom stanu u ulici Zdravka Čelara u Beogradu. Na policama još uvijek čitave gomile njegovih dječijih knjiga. Snijeg pada i hoće i neće, Zdravko svoje proletere kreće.....

Da, i četnički su unuci voljeli jednog skromnog genija, Branka Ćopića.

Pravila lijepog ponašanja nalažu da se u gostima ne prigovara. Zato ja ćutim i puštam Gileta da se nervira, jer je on naš domaćin u Beogradu. Dvije noći izlazimo u navodno fine restorane u njegovom starom kraju i oba puta gangsteri su glavni gosti. U jednom čak sjede i piju zajedno s policijom.

Znam koliko to boli kuma, uvijek će ostati Beograđanin, koliko god se trudio da ga zaboravi. Čovjek pati od tipično našeg dramsko-mazohističkog patriotizma. Ja ga zezam da je to u stvari naš "turistički" nagon, predstavljati stvari ljepšim nego što jesu, makar i našim rođenim ženama. Smatram da treba izbjegavati svaki vrijednosni sud, jer ko smo mi da to činimo. Nismo bili ovdje kad su stotine hiljada zapale u stanje očaja. Kako uopšte makar pokušati da empatišeš s tolikim brojem različitih iskustava?

Uostalom Crysta izjavljuje da obožava Beograd jer je nadrealan, a Valerija diplomatski izjavljuje da joj grad izgleda "istorijski". Gile smatra da je Crysta pogriješila i da se radi o dadaizmu i to o moralnom i mentalnom u isto vrijeme, a Valju ubjeđuje da je ovo predistorijski grad, jer je odlika istorijskog sposobnost da se nešto nauči iz prošlosti, čega po njemu ovdje nažalost nema.

Jedino u čemu smo se složili da je hrana bila izuzetno ukusna i da je šesti oktobar kasnio 55 godina.

Ja, ovako za sebe, mogu da kažem da sam vidio jednu više nego fascinantnu sliku u jednoj maloj galeriji i da je vlasnica raspoložena za cjenkanje. Isto tako, bilo mi je drago kad je Valja rekla da joj se sviđa što u glavnoj shopping zoni ima toliko knjižara.

Znam, možda malo prerano, ali ja ću sutra biti cijeli dan na putu. Nego, novogodišnje odluke, ono u novoj godini prestaću to i to, a početi ovo i ono. Meni je to malo glupo. Mislim malo je oholo, odkud znamo šta će se desiti? I evo taj smak svijeta, samo još malo manje od 3 godine ostalo. Zato ja ne volim te stvari. A osim toga ne pušim, ne drogiram se, pazim šta jedem i pijem samo "zdravstveno", za cirkulaciju krvi i optimistički životni stav. Stvarno ne znam šta bi to trebalo da ostavljam, a šta da počinjem. Ja nekako volim sve da dočekam oči u oči. Dakle šta god sudbina baci na mena, ja kažem dobar dan ili dobro jutro, ponekad na nešto ružno samo laku noć ili zbogom.

Ja naime volim za Novu godinu da se zahvalim. Za sve ono što me je obradovalo i što mi je uljepšalo život. Naravno zahvalan sam Bogu, zato što je sve ovo omogućio, mislim čitav framework je njegovo djelo. Sav taj život i sav taj čudesni smisao koji mi, sićušni mrvičci svijesti osjećamo u ovom pregolemom kosmosu. Ali to mu ga dođe prirodno, bar meni. Većina je sada u utješnom pozitivizmu i ciničnom relativizmu, nema odgovornosti nema vrline, junaštva, nema čuda i povjerenja. Može i tako, nemam nikakav problem s tim, svakom prema mogućnosti njegove spoznaje.

Dakle, zahvalnost i to posebnu, ove godine dugujem mojoj ženi Valeriji. Ne samo da mi je supruga, nego je stvarno moja žena, u pravom smislu i to me je usrećilo i obogatilo i u duši i u tijelu. Dakle Valja hvala ti, a ako ikad naučiš Srpski, možda ću ti jednom ovo i pokazati. Vjerujem da bi se začudila i pomislila, pazi pa nije moj Zoran baš potpuno racionalan.

Procitam "Wrajtuj kao shto spikujesh, riduj ko shto je wrajtnuto" i odmah mi se dopadne ova sto je pisala. Pitam se da li je zgodna?

U medjuvremenu izguglah da joj je rodjena sestra Jelena. Spooky!!!

Za razliku od mase manipulisanih idiota, on je bio sposoban da vidi istinu. Ostao je samo Peter Handke. Oni drugi nemaju NIKOGA.

U ovo doba godine, baš pred Božić, volim da kupujem stvari za sebe, mislim odjeću i to. Tada nikad nema gužve na muškom odjeljenju. Žene ionako ne kupuju ništa nama, mislim kao pokloni, Božić i te stvari. Retail industry zna to i niko ne pravi oko toga veliku dževu. Zna se to još od kamenog doba da muško uvijek nosi nešto ženki, za uzvrat dobije pičke i to je to. Kako to genijano narod reče: Čist račun, duga ljubav.

Mi muški kupujemo za sebe kad nam nešto stvarno treba, znači NE kad smo neurotični, histerični, nedojebani, odjebani ili kad je sezona. Prosto odeš i kupiš odijelo, kaput, košulju ili kravatu. Kupiš to i već isto veče ili sutradan nosiš, nikakve mistike u svemu tome. Dakle žderao si curry poslije puba u dva ujutro i isflekao košulju, molim lijepo, sutra odeš i kupiš novu.

I trgovačka civilizacija u kojoj živimo poštuje i podržava te običaje muških potrošača. Nema tu nikakvih iznenađenja, muška moda generalno govoreći, mijenja se u ciklusima od 7 godina. Apsolutno nema šanse da se napiješ, recimo u City-ju i kad se otrijezniš na Covent Gardenu da skontaš da se moda promijenila. Pravilo 7 godina. To ti dođe kao neka sudbinska mijena koja te prati kroz cijeli život.

Ono, napunio si 7 ideš u školu i voliš mamu, napunio si 14 još uvijek u školi i voliš neku curicu iz odjeljenja, imaš 21, ideš ili ne ideš u neku školu, ali ih voliš sve, 28-ti je, puštaš ih da one vole tebe, a ti biraš koju ćeš da kresneš, etc.

Prije 7 godina, prvi put sam otišao u New York. Bilo mi je skoro pa 28. Mnogo su me voljele, a ja sam ipak imao vremena da šetam, pijem kaficu po kojekuda, zavirujem tamo i ovamo, pazarim tu i tamo. U to doba kleo sam se u Roberta Talbotta, Berta Pulitzera, Barneys-a.  Jos.A.Bank? Moj čovjek. Hilditch & Key?  Zapakuj bar 5 komada. A govorimo o kravatama.

A sada? Približavam se 35-oj, iduće godine postaću tata, nadam se da više neće biti rata (ovo lažem) i baš sad, pred Novu Godinu, evo, sjeo sam i razvrstavam te odlazeće New York(ške) kravate. Još sam mlad da preskočim 14 godina i ponovo nosim ono što je nekad bilo moderno, (7X2 kabala muške mode, ciklus obnavljanja), a pogotovo onih magičnih 28, kad i najgluplji liberal posmatrajući elegantne starce na predsmrtnoj šetnji, počne da sumnja da ima nešto trulo u Merkantilijskom arhipelagu.

Dakle, Robert Talbott definitivno odlazi u charity shop, njegove paralelogramske baklave nemaju šta da traže u 2009-oj, Pulitzer sa 3 modela i apstraktnim motivom u varijantama krem, tamno plava i bordo, za sada preživljava. Hilditch & Key traju još neko vrijeme, prosto zahvaljujući činjenici da prikazuju neke mamuze štampane na svili, a Jos.A.Bank s motivom Perzijskih spermatozoide kratkog i uvrnutog repa opstaje pošteno izjavivši na ušivenom parčetu tkanine: "Hand Sewn, All Silk, Made in U.S.A. of imported fabric".

Ovo je bio jedan sasvim validan opis predbožićne paranoje u zemlji(ci) Britaniji(ci).

Oduvjek sam cijenio pravo iskustvo. Oni koji su stvarno iskusili život nikad ne oduševljavaju nezrelu publiku, njihovo iskustvo donosi, ne rijetko, oporu poruku, ponekad sirovu, tešku, oznojenu, od egzistencijalne bruke, muke, strasti ili naprosto od gole i promrzle istine. I moraš postići jedan stepen samoprevazilaženja, neki slijep korak u prazno, da ga prepoznaš kao autentično i vjerodostojno, nešto što možeš da pustiš u svoj lični, domaći kutak suštinskog povjerenja.